Dva imena, ista ambicija: Kako je Podgorička skupština vaskrsla u konceptu „Srpskog sveta”

Podgorica, dvadeset godina nakon istorijskog referenduma o nezavisnosti. Retorika političkih lidera ponovo podiže prašinu i vraća društvo na identitetske barikade. Kada je Milan Knežević, lider Demokratske narodne partije, još 2016. godine poručio da se ne odriče ideje zajedničke države, to je moglo zvučati kao eho prošlosti. Međutim, dve decenije od obnove nezavisnosti, isti čovek poziva glasače nekadašnjeg bloka za zajedničku državu da „pripreme trobojke iz 2006. jer će ubrzo trebati”. Ovakve izjave ponovo otvaraju suštinsko pitanje koje decenijama lebdi nad crnogorskom političkom scenom: da li je referendum definitivno stavio tačku na ideju o ujedinjenju sa Srbijom, ili je samo „resetovao” sat do neke nove istorijske prilike.

​Istraživanja javnog mnjenja agencije „Spektrum Analitika” pokazuju jasan raskorak između političkih ambicija i realnosti na terenu, jer ubedljiva većina od skoro 63 odsto građana danas čvrsto podržava nezavisnost. Uprkos tome, politički narativi funkcionišu po sopstvenim pravilima, gde se statistika neretko tumači prkosno i van realnog konteksta. Storija o podelama nastavlja da živi, ali u potpuno novom, modernizovanom pakovanju.

​Naučna i stručna javnost ukazuje na to da se savremeni društveni rascep u Crnoj Gori teško može jednostavno izjednačiti sa istorijskim sukobom bjelaša i zelenaša iz 1918. godine. Docent Nikola Šaranović sa Univerziteta Donja Gorica primećuje da je nekadašnja napuklina nakon 2006. godine postala duboka pukotina. Identitetski polovi su se ekstremno udaljili i pretrpeli ozbiljne mutacije. Sa jedne strane svedočimo ekskluzivnom crnogorstvu, dok je sa druge strane nastalo inkluzivno srbijanstvo, pri čemu oba pola imaju veoma malo veze sa izvornim istorijskim konceptima na koje se pozivaju. Umesto unutrašnjeg pomirenja, crnogorsko društveno biće danas prolazi kroz proces dubokog raščlanjivanja.

​Sa druge strane, istoričar i urednik portala Žurnal Vuk Bačanović smatra da je klasična bjelaška ideologija, koja je podrazumevala bezuslovno ukidanje crnogorske državnosti i utapanje u Srbiju, istorijski potpuno iščezla. Čak ni potonje zajedničke federacije nisu funkcionisale na tom modelu, jer je Crna Gora uvek zadržavala svoj pravni subjektivitet. Danas niko kredibilan u Crnoj Gori ne zamišlja potencijalnu buduću zajednicu kao brisanje sopstvene države, već isključivo kroz ravnopravnost. Paradoksalno, savremene ideje o nekom novom povezivanju suštinski su mnogo bliže nekadašnjim zelenaškim nego bjelaškim načelima.

​Međutim, to ne znači da je ideja o jedinstvenom prostoru nestala, već je samo promenila oblik delovanja. Docentkinja Nikoleta Đukanović upozorava da se ova ideologija danas retko artikuliše kroz otvorene zahteve za formalnim ujedinjenjem. Ona se sada uspešno skriva i živi kroz pitanja jezika, prosvete, crkve, revizije istorijskih narativa i odnosa prema državnim simbolima ili spoljnopolitičkom kursu zemlje. Politički diskurs koji umanjuje značaj crnogorske samostalnosti nastoji da nametne narativ kako su određeni identiteti prirodniji i autentičniji od drugih.

​Ovaj fenomen Šaranović definiše kao meku moć „srpskog sveta”, u kojoj se Srbija postavlja kao neupitni centar i matica, dok se Crna Gora posmatra kao varijabla i periferija. U toj složenoj politici identiteta, Srpska pravoslavna crkva obezbeđuje duhovni i teološki pokrov, delujući u skladu sa strategijama zvaničnog Beograda. Sve se to dešava u momentu kada se unutar same crkvene strukture tiho ukidaju elementi autonomije koje je Pravoslavna crkva u Crnoj Gori dobila neposredno nakon referenduma, što kritičari vide kao suzbijanje bilo kakvog crnogorskog autonomištva.

​Istovremeno, analitičari upozoravaju da bombastične parole o brisanju granica nemaju karakter stvarnog integrativnog projekta. Vuk Bačanović naglašava da takva retorika služi pre svega kao populistički alat za održavanje permanentne regionalne nestabilnosti, jer je politički korisnije proizvoditi strah i osećaj ugroženosti. U tom kontekstu, i oštre izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića, poput one da ne želi prisustvovati proslavi crnogorske nezavisnosti kako ne bi pljunuo sopstvenom narodu u lice, zapravo svesno zatvaraju vrata bilo kakvom iskrenom i ravnopravnom približavanju dve države, produbljujući strah unutar Crne Gore.

​Na kraju se nameće ključno pitanje ustavne i političke legitimnosti same ideje o zajedničkoj državi. Dok Đukanović i Šaranović podsećaju na ustavne kočnice prema kojima je državnost Crne Gore trajna i nezaobilazna kategorija, te da svako njeno osporavanje direktno ugrožava ustavni poredak, Bačanović zaključuje da u demokratskom ambijentu nijedna ideja koja počiva na slobodnoj volji i ravnopravnosti ne bi smela biti unapred proglašena nelegitimnom. Ipak, očigledno je da će Crna Gora svoju stabilnost morati da potraži unutar sopstvenih granica. Izlaz iz ovog istorijskog lavirinta leži u izgradnji inkluzivnog društva koje će vratiti ravnotežu između dva prenapregnuta pola i omogućiti zemlji da prodiše na oba plućna krila.